Pouke koje je izvukla Nemačka

Pre 75 godina Nemačka, Treći rajh, izvršila je prepad na Poljsku i tako uvukla čitav svet u ratni sukob. On je trajao šest godina u Evropi, Africi, na Bliskom istoku, na Pacifiku – gde je rat započeo Japan. U ratu je učestvovalo 60 država. Sto deset miliona ljudi bilo je pod oružjem. Do kraja rata poginulo je između 60 i 70 miliona ljudi. Šest miliona evropskih Jevreja je ubijeno u holokaustu. Evropa je bila opustošena Nemačka pobeđena i podeljena. Milioni ljudi su proterani. Ili deportovani. Do sada jedini put u ratu upotrebljeno je atomsko oružje – u Hirošimi i Nagasakiju.

Do danas nema nikakve sumnje o tome ko je kriv za taj rat, za razliku od istorijskih polemika o Prvom svetskom ratu. Nemačka je htela taj rat i izazvala ga je. Na kraju, ne samo da je bila pobeđena već i potpuno razorena. Počinivši holokaust, zemlja je morala poneti žig počinioca zločina milenijuma. Devet miliona Nemaca je poginulo, od toga tri miliona civila. Gradovi su u savezničkom bombardovanju pretvoreni u ruševine. Nemačka je izgubila svoje istočne teritorije. Dvanaest miliona Nemaca je proterano. Nemačka je nakon rata bila na kolenima.

Ne ratu, ne paklu na zemlji

Posle rata, Zapad je pomogao Nemačkoj prvo ekonomski, a onda i politički. U Hladnom ratu, Nemačka je postala deo Zapada. Čak i vojno, jer je postala deo Severnoatlantskog pakta. Potom je postala saosnivač Evropske ekonomske zajednice, koja je začetak današnje Evropske unije. Tako je Nemačka izvukla prvu, temeljnu pouku iz Drugog svetskog rata: Nemačka je htela da bude evropska Nemačka, partner demokratija i tražila je saveznike u Evropi, a preko Atlantika u SAD. Politički samostalni koraci bez konsultacija sa drugima bili su tabu.

Druga značajna pouka iz Drugog svetskog rata glasi: Ne ratu, ne paklu na zemlji. Članstvo u zapadnoj vojnoj alijansi i ponovno naoružavanje Nemačke u tom okviru, Nemci su dočekali izuzetno skeptično ili su pak to odbijali. Čak i 25 godina posle ponovnog ujedinjenja Nemci velikom većinom odbijaju rat čak i kao poslednje sredstvo politike. I svaki put kada se nemačka vlada vojno angažovala na strani saveznika, bez obzira da li na Kosovu ili u Avganistanu, u zemlji se vode žestoke polemike i nikada ne postoji većinska podrška naroda takvom koraku.

Narod umoran od rata

Zbog svega toga čudi da je Nemačka pre nekoliko godina, najviše iz finansijskih razloga, a manje iz strateške kalkulacije, ukinula obavezno služenje vojnog roka i uvela profesionalnu vojsku. Cilj je bio da se napravi oružana snaga koja je u stanju da drži korak sa savezničkim zahtevima za intervenciju. Ali upravo takve vojne operacije i strateška razmišljanja koja stoje iza njih, jesu u Nemačkoj više nego sporne i mogu se sprovesti samo bez pristanka naroda. Tako je druga velika pouka iz Drugog svetskog rata, „Nikad više rat“, dovela do jedne velike nemačke obmane: kada god se traži nemački doprinos u vojnim intervencijama, politika izvrdava jasan stav, podvlači humanitarne aspekte ili odmah govori o sprečavanju genocida kako bi na neki način ipak ubedila narod. Uostalom, najčešće bez uspeha.

Pre 75 godina počeo je svetski rat koji je izazvala Nemačka. Danas je Nemačka ekonomski džin koji je na putu da postane svetsko-politički činilac. Ta uloga Nemcima ne prija. Najdraže bi im bilo da budu neka vrsta „zelene Švajcarske“. Međutim, ta vremena su nepovratno prošla. Od Nemaca se traži liderstvo u Savezu i vojno relevantni doprinos. Ali i skroman nastup. I to je treća pouka iz istorije: busanje u prsa i veličanje samog sebe nije više stvar Nemaca.